Zanimljivosti

Izaberite veličinu fonta: A A A

14. Januar 2010.

Džoni Dep: Snimam dokumentarac o Kitu Ričardsu

Autor: Dubravka Lakić

Sa Džonijem Depom o odnosu sa Kusturicom, Timom Bartonom i Džarmušom, o susretu sa predsednikom Srbije, „Panča Vilju" i režiji dokumentarnog filma o Kitu Ričardsu...

Drvengrad, Mećavnik – Idol tinejdžera, ljubimac ženskog dela svetske filmske populacije, večiti filmski „sanjar i gubitnik”, glumac širokog dramskog ali i komičarskog raspona, bez sumnje i jedna od najvećih zvezda današnjice – Džoni Dep, posle mnogo godina ponovo je gost Srbije i Emira Kusturice i centralna ličnost sinoć započetog TrećegKustendorf filmskog festivala u Drvengradu na Mećavniku. „Jedina normalna ličnost savremenog Holivuda”, kako ga često u šali naziva domaćin, rado se odazvao razgovoru za „Politiku” čiji su delovisada pred vama...

U čemu je tajna tog vašeg specijalnog prijateljstva sa Emirom Kusturicom?

Moje prijateljstvo sa Emirom dugo je koliko i sa Timom Bartonom. Sada već govorimo o decenijama. Sreli smo se još devedesetih i od tada je naš odnos konstantan, postojan i pun poverenja.

Jednom ste mi rekli da veoma volite Kusturičin film „Otac na službenom putu”, da li je to bilo presudno za svojevremeno prihvatanje uloge u „Arizona drimu” i početak neraskidivog prijateljstva?

Obožavam „Oca na službenom putu”, ali je „Dom za vešanje” za mene bilo otkrovenje, potpuno nova vrsta filma kakav nikada pre nisam sreo niti iskusio. Još tada sam shvatio da pred sobom imam čoveka koji nije samo filmski stvaralac u pravom smislu te reči, već i da to što sam video nije film već magija i vizija. S jedne strane, „Dom za vešanje” poseduje slepstik jednog Čaplina i šarm nemog filma, a,sa druge,to je i snolik i bajkovit film, sa dramskom težinom jednog Čehova. Kada sam video „Dom za vešanje”, znao sam da želim da radim s tim čovekom. Definitivno!

Čini mi se da ste i svoj film „Hrabri” kao reditelj i radili pod uticajem Emira Kusturice. Možda takav utisak imam i zbog toga što ste u autorsku ekipu uvrstili i snimatelja Vilka Filača i scenografa Miljena Kreku Kljakovića?

Nema sumnje – „Hrabri” je film nastao pod direktnim uticajem Emira Kusturice i njegovih filmova, jer sam i sam pokušao da promenim oblik i formu. Da moj film ima i dubinu ali i čudan smisao za humor. Mislim da sam u tome uspeo, jer kada je Emir video „Hrabre” rekao je: „Čestitam ti, napravio si prvi američki komunistički film”. Ha, Ha! Odličnim „kritikama” mi je komplimentirao i Teri Gilijam rekavši: „Ovo je tačno ono što čini dve strane tvoje ličnosti. Ti ne znaš šta želiš da budeš u životu, dramski glumac ili luda osoba!”.

Učinićete to ponovo – režiraćete? A jednom prilikom ste mi rekli „nikad više”?

Znam i zašto sam vam to rekao. Bio je to prekrupan zalogaj! Pisao sam scenario, režirao, glumio, bavio se i produkcijom. Moram da priznam da sam se osećao bolesno dok sam snimao „Hrabre”. Svakog dana sam se budio sa osećanjem da sam u opasnosti, onoj nekoj unutrašnjoj – emocionalnoj, psihičkoj i fizičkoj. Nije to bio osećaj straha, jer strah je dobar motivator i blagosloveno osećanje. To je više bilo signaliziranje iznutra da možda neću izdržati do kraja. Veliki je i odgovoran to posao. Zato sam rekao, nikad više na taj način. Sada kada sam se „opametio” i kada je prošlo dovoljno vremena, mogu da ponovim rediteljsko iskustvo. Već sledeće nedelje počeću da radim dokumentarac o Kitu Ričardsu. Dok sam ja u Drvengradu, moj montažer već radi na kilometrima arhivskog materijala, snimaka njegovih koncerata. Veoma sam dirnut što je Kit prihvatio da se nađe ispred mojih kamera.

Radili ste sa toliko poznatih reditelja, najčešće ste u tandemu sa Timom Bartonom, a tu je i Džim Džarmuš?

Barton, Džarmuš, Kusturica i ja pripadamo istom bratstvu. Sva trojica su, pre svega, moji prijatelji. Oni su potpuno različiti tipovi i po senzibilitetu i po naravi. Barton je osoba koju morate dobro da razumete i da dobro poznajete šta znače svi njegovi gegovi i gestovi koji su često njegovi osnovni vidovi komunikacije. Mi se sjajno razumemo i zato tako često radimo zajedno. Uz to, kod Tima Bartona cenim što je odavno „otkačio” holivudsku strukturu i što je sa druge strane zida tog sistema. Džarmuš je majstor da ukrade trenutke života, koji nama običnim ljudima često promiču. I Barton i Džarmuš imaju onaj svoj pomereni smisao za humor koji meni neverovatno prija.

Čim ste stigli u Srbiju, sreli ste našeg predsednika. Da li i Vama on liči na Džordža Klunija?

Ne znam da li liči na Klunija, ali smatram da je vaš predsednik pravi džentlmen i divan čovek. Upoznao sam i njegove slatke ćerke i stekao utisak da je on čovek kome je zaista stalo do ljudi. Takav je utisak ostavio na mene.

Doleteli ste u Drvengrad helikopterom, sa Kusturicom kao pilotom. Kako je bilo? Nije Vas bilo strah?

Jednom kada pristanete na nešto, to je to – unutra ste i ostaje vam samo da prihvatite sve što dolazi posle! Ali, Emir je bio odličan. On je sjajan pilot helikoptera! Bože, ne mogu da verujem da bi ove reči ikada mogle izaći iz mojih usta!

Ovakva vrsta omaža kakav se sada priređuje Vama u Drvengradu, češće se namenjuje rediteljima, ređe glumcima. Šta vi mislite o tome?

Moram da priznam da sam dirnut, pogotovo zato što sve ovo dolazi od porodice koju ja osećam kao svoju. Tu je Emir, njegova supruga Maja, Stribor i Dunja. Biti počastvovan na ovaj način,nešto je prema čemu osećam ogromno poštovanje.

Definitivno ćete zajedno sa Emirom raditi „Panča Vilju”? Šta mislite o tom projektu i ovoj vrsti filmskog lika?

Da, da radićemo sigurno. Već sve izgleda vrlo dobro. Biće teško i izazovno ali smatram da će Emir uraditi predivnu stvar. Kada mi je Emir rekao da želi mene za ulogu Panča Vilje, moja prva reakcija je bila da bi možda bilo pametnije da uzme meksičkog glumca, jer je Vilja nacionalni heroj. Međutim, znajući Emira on sigurno ima nešto na umu, ima svoju viziju i verovatno sam ja njen deo. Prihvatio sam to sa velikom zahvalnošću.

Srpska publika Vas je nedavno gledala kao Džona Dilindžera u „Državnim neprijateljima”, u novogodišnjem televizijskom programu emitovana su sva tri filma iz serijala „Pirati sa Kariba”. Šta je to što spaja i razdvaja likove Dilindžera i Džeka Speroua?

Drugačija vrsta izazova. Džon Dilindžer je istinita ličnost, negativac sa pozitivnim konotacijama, momak koji je bio državni neprijatelj broj jedan ali nikada i neprijatelj javnosti. O njemu se mnogo znalo, ali ono što ja nisam znao jeste način na koji se kretao, govorio. To sam razrešio tako što sam shvatio da je odrastao u kraju koji je samo dva sata od mesta u kojem sam ja rođen i u kojem sam odrastao. Kada sam pred sobom stvorio lik svog dede i očuha imao sam i rešenje za Dilindžera. Ulogu Džeka Speroua sam prihvatio jer sam želeo da svojoj deci ostavim nešto što će ih zabaviti. Napravio sam njegov lik na način na koji i inače mentalno učestvujem u gradnji uloge i umalo sam zbog toga dobio otkaz, ali je film doživeo takav uspeh da mi posle više nisu mogli ništa.

Još uvek sebe ne volite da gledate na velikom platnu?

Ukoliko bih mogao da izbegnem i da se ujutro pogledam u ogledalo dok držim u ruci četkicu za zube, i to bih učinio. Mislim da su bezbednost i sigurnost najdublji stepen neznanja. Ne volim sebe da gledam u filmovima, jer ne volim da budem svestan gotovog proizvoda. Ono što volim jeste sam proces stvaranja filma i građenja lika. Neka tako i ostane...

Preuzeto iz lista Politika, 14. januar 2010.g.

Komentari: 0 Pogledajte komentare | Pošalji komentar