Slobodna zona

Izaberite veličinu fonta: A A A

17. Novembar 2008.

Ima li starost pravo na strast

Autor: Vesna Perić

Čini se da je u književnosti seksualnost vremešnih postavljena kao kontrapunkt mladim, jedrim telima. Ali film, svojom vizuelnom, grafičkom sugestivnošću otvara jedan novi horizont, karnalnu ljubav onih koji su jednaki u svojoj izopštenosti, žrtve ejdžizma

Ako bismo pokušali pronaći lajtmotiv koji bi povezao većinu ostvarenja sa ovogodišnjeg festivala angažovanog filma Slobodna zona, možda bi ponajpre to bilo iskustvo, iskustvo koje menja, problematizuje, izaziva poglede na svet, kako samih junaka, tako i gledalaca.

Kanadski dokumentarista kineskog porekla, Jung Čang, pre nego što se filmskom kamerom, u ostvarenju ''Uz Jangce'', otisne brodom koji krstari ovom gigantskom rekom, citira Konfučija – mudrost, kaže Konfučije, stičemo na tri načina: razmišljanjem (što je najuzvišenije), podražavanjem (što je najjednostavnije), i iskustvom, a to je najgorče. Zapravo, kao da je i sama suština dokumentarnog filma sažeta u potonjem načinu dolaska do istine.

Za razliku od pretprošlogodišnjeg laureata festivala u Veneciji, igranog filma ''Mrtva priroda'', reditelja Đa Džangkea, koji takođe tretira sudbine ljudi raseljenih u toku izgradnje brane Tri klisure i izmeštanje lokalnog stanovništva, dokumentarac ''Uz Jangce'' ispričan je iz vizure siromašne devojke koja počinje da radi upravo na brodu kojim krstare bogati zapadnjački turisti. Kontrapunkt Istoka i Zapada, apgrejdovanog socijalizma i kapitalizma, nosi zapravo jedna krhka kineska devojčica na svojim plećima, koja promucava engleske reči. Njeno radno ime je Sindi. Gotovo kao prostitutka.

Krajolik oko Jangcea i napuštena naselja za zapadnjake predstavljaju puku razglednicu, iza čijih kulisa nevoljno otplivavaju i ljudski životi, odlamajući se kao fasade. Finalni kadar, poput zarumenjene sekvence nekog sna, uplivavanje kroz branu, donose jedan potpuno onirički kvalitet ovom neobičnom dokumentarcu.

Još jedno iskustvo, i to boravka na naizgled rajskom Haitiju, izmenilo je percepcije autora filma ''Duhovi Grada Sunca''. Iako nakon ''Božjeg grada'' Fernanda Mejrejesa, briljantnog igranog dokumenta o zloglasnoj brazilskoj faveli, svaki pokušaj približavanja savremenom gang-miljeu u Latinskoj Americi može ostati u senci, dokumentarac danskog reditelja Asgera Leta (kameru i korežiju potpisuje Miloš Lončarević) ipak čini iskorak.

Prisvajajući pop-kulturni rukopis američkih gangsta repera (Tupak Šakura i Fifti Senta), sa jedne, i prepoznatljivog francuskog hip-hopa sa druge strane, dva antiheroja iz haićanske prestonice, braća Tupak i Bili, saradnici tadašnjeg diktatorskog režima, ispovedaju svoje nade, strepnje, i opsesije direktno u kameru, dopuštajući autorima da u potpunosti zavire u njihove intimne rituale, pa i u međusobne bratske konflikte. Za razliku od Pariza iz Mržnje Metjua Kasovica, slikanog crno-belom fotografijom, ubogi Site Solei (posve ironičnog naziva) sav je okupan suncem, u preeksponiranoj krupnozrnoj fotografiji, slikan iz ruke i montiran estetikom MTV spota.

Konačno, jedna u potpunosti intimistička priča, drugačijeg tempa, snažnog iskustvenog potencijala – ''Sedmo nebo'' Andreasa Drezena, dobitnik specijalne nagrade na ovogodišnjem Kanu, Otkucaji srca, sa temom koja gotovo nimalo nije eksploatisana na filmskom platnu.

Na svoj devedeseti rođendan, junak Markesove novele ''Sećanja na moje tužne kurve'' ne odriče sebi pravo na seksualni stimulus u prisustvu jedne device. Margaret Diras, u ispovedno-poetskom testamentu To je sve, pred smrt ponire čežnjom u svog daleko mlađeg ljubavnika. Čini se da je u književnosti seksualnost vremešnih postavljena kao kontrapunkt mladim, jedrim telima. Ali film, svojom vizuelnom, grafičkom sugestivnošću otvara jedan novi horizont, karnalnu ljubav onih koji su jednaki u svojoj izopštenosti, žrtve ejdžizma. Sedmo nebo predstavlja ne šok već elegiju.

Do sada prilično tabuizirani tretman seksualnosti ljudi trećeg doba ispričan je melodramskim jezikom. Slike vođenja ljubavi između šezdesetogodišnjakinje Inge (Ursula Verner, ljupka i neposredna) i sedamdesetogodišnjaka, prestaju biti simfonija kontakta dva usahla tela, i postaju jedna elegična labudova pesma poslednje ljubavi. Iako je u pitanju klasičan ljubavni trougao – junakinja, krojačica i domaćica, suprug, penzionisani profesor i stariji, nekonvencionalni ljubavnik – ''Sedmo nebo'' (metafora raja, dakle, krajnje instance užitka i vanvremenske sreće) ne tabuizira preljubu koliko potrebu starih ljudi za karnalnim užitkom, za ponovnim otkrivanjem onog elan vitala, zatomljene joie de vivre. No, društvo, ne samo što nepisanim normama sankcioniše preljubu, ono daleko više sankcioniše taj hibris, to da se junakinja sa svojih šezdeset godina drznula da ponovo iskusi ljubav.

Simon d’ Bovoar je u svojoj studiji ''Starost'' govorila upravo o tome kako društvo marginalizuje, obeležava i stigmatizuje ljude trećeg doba, ne ostavljajući im ni pravo ni mogućnost na ljubav i seksualni odnos – starost je parodija života, a smrt je transformacija života u sudbinu. Bovoarova melanholično zaključuje kako „nije u stanju da dosegne večnost, a ipak, ne prihvata konačnost”.

U ostvarenju ''Sedmo nebo'', mučena grižom savesti, junakinja priznaje mužu preljubu – „nisam želela da se to desi” ponavlja ona kao mantru. I taj unutrašnji sudija je zapravo i egzekutor – sreća nije moguća, suprug okončava život suicidom. Konačno, ''Sedmo nebo'' kao filmsko ostvarenje je angažovano u jednom sociopolitičkom kontekstu pozivajući na pravo na izbor partnera, na pravo za ljubav, na pravo da starost ne bude (jer ne sme biti) negativna dispozicija ili jedan oblik socijalnog invaliditeta. ''Sedmo nebo'' je dostojni germanski odgovor na ''Intimnost'' Patrisa Šeroa kada junaci imaju po četrdeset godina više, sa propadljivim telima osuđenim na imploziju.

Preuzeto iz lista Politika, 15. novembar 2008.
 

Komentari: 0 Pogledajte komentare | Pošalji komentar