Kustendorf 2010

Izaberite veličinu fonta: A A A

17. Januar 2010.

Dubravka Lakić: Mesto zadovoljstva, skrovište za snove

Moji su filmovi hronike ljubavi i bola, a za ljubav i bol reči nisu potrebne, kaže palestinski autor Elija Sulejman, predstavljajući svoj poslednji film „Vreme koje preostaje"

Palestinski reditelj, scenarista i glumac Elija Sulejman, rešio je da produži predviđeni boravak na Kustendorf festivalu i ostane do kraja. Ovolika količina pozitivne energije i porodične atmosfere– kaže, ne propušta se tako lako, baš kao ni mogućnost da u prostoru Drvengrada, kao u sopstvenoj dnevnoj sobi, svakodnevno sediš sa kolegama iz celog sveta i sa nekim od najznačajnijih producenata Evrope.

Višestrukom kanskom laureatu, kao nekom ko je još od rane mladosti iskusio šta znači život u dijaspori, ovakva vrsta „porodičnog okupljanja” i osećaj „porodičnog praznika” veoma prija, a studentima koji su ga juče „bombardovali” pitanjima posle projekcije filma „Vreme koje preostaje”, njegov boravak na Kustendorf festivalu veoma je dragocen.

I studenti su na novi Sulejmanov film reagovali sa ogromnim simpatijama, baš kao i prošlogodišnja kanska publika. Reč je o   polubiografskom delu u kojem, kroz niz šarmantnih epizoda, Sulejman prati život i stradanije svoje porodice od 1948. i proglašenja države Izrael na palestinskim teritorijama, do današnjih dana. Film je posvetio ocu i majci, čije je dnevnike i pisma članovima porodice što su se raselili po svetu, obilato koristio.

Kombinujući intimna porodična sećanja sa portretom svakodnevnog života Palestinaca, što kao manjina na sopstvenoj teritoriji žive kao „izraelski Arapi”, Sulejman gradi uzbudljivu, dirljivu i komičnu priču, punu sjajnih detalja i metafora. Scene skoka sa motkom preko betonskog zida kod Ramale, ili izraelske tenkovske cevi koja prati kretanje mladića koji razgovara mobilnim telefonom, antologijske su. Tu je i „basterkitonovsko” Sulejmanovo lice. Njegovo ćutanje je subverzivno, ali nagoni i na smeh. Ozbiljan istorijski sadržaj, bez senzacionalizma i politički film u smislu da je politika, u osetljivoj zoni kao što je Palestina, uobičajeni deo svakodnevnog života.

- Film je mesto zadovoljstva, sredstvo za razvijanje mašte i skrovište za snove u kojima se smenjuju najfantastičnije slike. Film zaista jeste sve to zajedno, ali film je i skupa stvar, a njegovi finansijeri često nepoverljivi i nemilosrdni, kaže za „Politiku” Sulejman, odgovarajući na pitanje– nije li sudbina svih filmskih stvaralaca stalno dokazivanje drugima, pa i filmskim početnicima.

 Može li se za njegova dela reći i da su savremeni „nemi” filmovi, više satkani od simbola nego od verbalne igre i da su kao takvi i veliki omaži filmovima kakvih više nema– zapitah ga pošto je tokom dugog i prijatnog razgovora u jednom trenutku konstatovao i da su njegova „poimanja filma možda pomalo staromodna”.

- I „Vreme koje preostaje” i „Božanska intervencija” i „Hronika nestanka” jesu filmovi simbola koji su u funkciji socijalne ili političke pozadine osnovne priče, u funkciji slikanja stanja stvari u Svetoj zemlji . Oni su i u funkciji hronike ljubavi i bola, a za ljubav i bol reči nisu potrebne. Zato u sva tri filma moji filmski junaci malo govore. Slika govori sve.

Iako je film „Vreme koje preostaje” komičan i veoma duhovit, mnogi ga doživljavaju i kao direktnu političku provokaciju, ali na to Sulejman odgovara sa sebi svojstvenim mirom.

- Film koji ne provocira, koji ne izaziva emociju ili reakciju, makar i prikrivenu, pa bilo to i gnušanje– nije film. U čemu bi onda bila njegova funkcija? Činjenica je da je „Vreme koje preostaje” film o Palestincima koje je režirao Palestinac, a u trenutnim političkim okolnostima ta činjenica sigurno izaziva reakcije izvesnog broja ljudi. Na to ne mogu da utičem.

Istorija jedne selidbe
Poput mnogih svojih zemljaka, Elija Sulejman (Nazaret, 1960) selio se po svetu, te je tako u Njujorku boravio od 1981. do 1993. godine, radeći kao gostujući predavač na tamošnjim univerzitetima, umetničkim institucijama i muzejima, paralelno snimajući i svoje prve kratke igarne filmove „Upoznavanje sa krajem sporazuma” i „Omaž pogubljenjima” za koje je osvojio veliki broj nagrada.

Tokom 1994. godine Sulejman se na kratko preselio u Jerusalem gde je osnovao Odelenje za film i medije pri univerzitetu „Bir Cajt” (angažovala ga je Evropska komisija). U međuvremenu, Sulejmanovi eseji i članci objavljivani su u mnogim časopisima na engleskom, francuskom i arapskom jeziku, a njegova filmska znatiželja nastavila se i prvim igranim filmom „Hronika nestanka”, za koji je u Veneciji 1996. godine osvojio „Zlatnog lava” za najbolji debitantski film. Sa šesanestominutnim filmom „Sajber Palestinac” predstavio se u Kanu 2000. godine u programu „Petnaest dana autora”, 2002. osvojio kanski Gran pri za film „Božanska intervencija”, a 2009. u Kanu pobrao odlične ocene kritike za film „Vreme koje preostaje”. Trenutno živi i radi u Parizu. Braća su mu rasuta po svetu...

Preuzeto iz lista Politika, 17. januar 2010.g.

Komentari: 0 Pogledajte komentare | Pošalji komentar